Auto trke INTERVJU Priče iz boksa

Reč, dve sa Milošem Spasojevićem

Pored mnogobrojnih priča poznatih iz sveta domaćeg automobilizma, nastavljamo sa tradicijom dobrih intervjua. Ovoga puta, priču započinjemo na Zvezdari, preko puta 6. Beogradske gimnazije, pa ukoliko ste prolazili tom ulicom i zastali da vidite trkačke automobile, evo prilike da saznate o kome se radi. Sreda, kišno popodne, prilika da ugrabimo par reči sa čovekom koji je dosta toga prošao kada je u pitanju automobilizam. Kucamo na vrata male garaže, gde nas krajnje ljubazno i domaćinski očekuju uz domaće kiflice i Coca Colu. Reč je o MILOŠU SPASOJEVIĆU TROVAČU.

Za početak, ne možemo da zaobiđemo pitanje, koje sigurno zanima naše čitaoce i na koje bi mnogi želeli da saznaju odgovor. Zašto nadimak Trovač?

„Davno sam držao piceriju kod Cvetkove pijace, gde se između ostalog okupljalo moje društvo. Imao sam drugara koji je svako veče dolazio da jede, jer je radio noćnu smenu. I malo mu je bilo da pojede jedno parče pice ili sendvič, pa je znao da naruči picu, sendvič, hot dog, sve moguće i onda se prejede, ode kući i bude mu loše. Tako se to desilo par puta, i iz šale mi je rekao: ti si sigurno trovač, truješ ljude, kad god dođem kod tebe bude mi loše. Ubrzo posle toga dolazi trka na Ušću koju sam vozio i vidim na svom autu na desnom krilu nalepnicu Trovač. Ispostavilo se da mi je tu nalepnicu zalepio baš taj drugar, koji je insistirao da to tu ostane. I tako je od te godine nastao taj nadimak, iako su me pre toga svi znali kao Spale.“

Prvo si se bavio moto trkama, i to jako uspešno, reci nam nešto više o tome, kako je do toga došlo?

„S obzirom da su mi se i otac i stric bavili motorima, pored njih sam dosta toga i naučio i kao mali gledao sve to. U prvom razredu srednje škole sam već imao prvi MZ-jac, u to vreme je to bila opasna mašina. Međutim, mlada usijana glava sam bio i dva-tri puta sam imao ozbiljan udes sa njim. Posle toga, da bi me otac odvukao od vožnje po ulici, predložio mi je da kupimo trkački motor i da takve stvari radim na stazi. Prodali smo MZ, kupili prvi trkački motor u Novom Sadu. Ne smatram da sam bio nešto preterano uspešan, jer uspeh gledam kroz šampionsku titulu. Tri puta sam gubio titulu i to baš u Novom Sadu, tako da sam tri puta bio vicešampion. Dva puta u 125ccm i jednom u 250ccm na Balkanskom šampionatu. Nažalost problemi sa finansijama i par povreda su me omeli da to nastavim dalje.“

DSC_2476

Odmah iz moto trka si prešao u auto svet?

„Jednostavno kada vam se uvuče benzin pod kožu, iz toga teško da možete da se izvučete. Dugo sam planirao da uđem u svet auto trka, međutim u tom periodu sam radio motor Vuku Radenkoviću, koji mi je par puta spomenuo da probam da se okušam u tome. Kupio sam prvi auto, mali N, i kombinezon od pokojnog Mirka Martinovića koji i dan danas čuvam. Bilo mi je interesantno da uvek probam nešto novo. Međutim auto trke sam više gledao kao tjuner, da napravim nekome motor da bude brz, a meni sam uvek stavljao ono što ostane, da odem da se provozam.“ 

Osim toga što i danas voziš, poznat si i po pravljenju trkačkih motora. Kada si počeo time da se baviš i ko je imao tu čast da mu radiš prvi motor?

„Prvi motor sam radio Vuku Radenkoviću. I od njega počinje ta era šampionskih motora. To je bilo negde 2003/2004 godine. Kasnije sam dosta napredovao sa Dejanom Stojićem, kome sam isto radio motor. Posle sam skoro svake godine imao po nekog šampiona. Nemanja Stojić Šilja je 2008. godine bio šampion, 2009. sam ja bio šampion, 2011. je bio Nikola Miljković, ove 2014. godine je to Petar Jovanović itd,itd, bilo ih je baš dosta. Dosta sam čudan po tom pitanju, možda će neko misliti da nije normalno, vežem se za to parče metala i gledam da svaki deo motora napravim fenomenalno. Šta da vam kažem kad u sobi imam dva svoja motora, koja stoje pokrivena i nema tog novca za koje bi ih prodao. Od 2005. godine imam čuvenu knjigu u kojoj mi je upisan svaki motor koji sam radio, sa svim dimenzijama, merama, brojevima itd.“

DSC_2480

Radio si i dosta ozbiljnih automobila za trke, ali tebe nikad nismo viđali u jačim klasama, nekako si se uvek vraćao Yugu? Jel možda zbog finansijskih problema ili je neki drugi razlog u pitanju?

„Uvek sam išao tom logikom da treba biti realan i voziti ono što možeš sebi da priuštiš. Da mogu u bilo kom trenutku da uđem u prodavnicu i kupim određeni deo. Neku draž mi ima taj Yugo, pogotovu hibrid, ceo život sam želeo da vozim hibrid, ali su bile skupe gume. Međutim od skoro se vozi na komercijalnoj gumi, pa sam to počeo da vozim. Nekako sebe još uvek ne vidim u nekoj jačoj klasi, a i smatram da sam osrednji vozač.“

U tvojoj garaži možemo da vidimo da sve što radiš je maksimalno pedantno, pa se stiče utisak da dosta uživaš u tome?

„Gledam da pođem od sebe, kako bih ja voleo da to izgleda. Volim kad nekome nešto napravim, pa vidiš da neko sija od sreće što ima takav deo, što je takav deo tako pedantno urađen. To je neprocenjiva vrednost.“

DSC_2482

DSC_2477

Načuli smo i da si dosta sujeveran i da iz tog razloga ne farbas kola u crvenu boju?

„Mislim da su svi pomalo sujeverni. Istina je da nikad nisam farbao kola u crvenu boju, ali interesantno je da mi se svaki put desilo nešto sa autom crvene boje. 2011. godine u Banja Luci sam izleteo i skroz uništio auto i 2012. godine na Tari sam imao udes. Davnih godina kada sam radio čuvenog Yuga koji sam vozio po ulici, na njega je palo nešto sa 6. gimnazije i uništilo krov. I to samo par dana pošto je završen.“ 

Morali smo Miška da prekinemo, i da ga podsetimo da je taj Yugo bio sive boje, a da su oba hibrida sa kojima je imao udes bili bele boje, na šta nam je on kroz osmeh odgovorio:

„Svi su oni bili fabrički crvene boje. Možeš ti njega da farbas tri puta, da ga peskiraš i udesiš, on je već fabrički baksuz. I ja sam sve to znao, ali sam svejedno išao na to, da ih ofarbam u belu boju i provozam na trci. Mnogi su mi rekli, nemoj sa tim autom, ali eto…“

Na Tari se 2012. godine desilo to što se desilo, izgubio si nogu u stravičnom udesu. Kako iz današnje perspektive gledaš na sve to i kako se nosiš sa tim?

„Svega je tu bilo, i šljunka, možda sam i ja poranio krivinu malo ranije. To je vam je ona epizoda ‘Tražili ste, gledajte’. Jedino mi je žao što to nije bilo malo bezbednije. To su trke, ja sam tamo došao da vozim brzo, platio sam osiguranje i startninu, i treba da se očekuje da tako nešto može da se desi. Vreme ne može da se vrati. Našalio sam se u bolnici, kad su sa mnom pričali doktori, i pitali me kako sam, ja sam odgovorio da mi je super, da mi je drago što sam živ i zahvalio se što su mi dali gratis da boravim kod njih, hranu itd. Mnogo veliku pomoć sam imao u drugarima koji su skupili posle toga novac i pomogli mojoj porodici. „

milos spasojevic

Za kraj razgovora, standardno pitanje, planovi Miloša Spasojevića u budućnosti?

„Pravim sebi za 2015. sezonu hibrida. I to sam rekao da će biti sigurno poslednja sezona koju ću voziti. Dao sam reč mnogima po tom pitanju. Gledaću da mi i hibrid i mali N koji imam ostanu za uspomenu, mada mi više ljudi ne veruju kad kažem da ću se povući“ – završava kroz osmeh popularni Spale.

DSC_21605431c0335b5f6.jpg

Posle par sati provedenih sa Miškom Trovačem, saznali smo ono što se uvek i pričalo o njemu. Da sa njim, jednostavno ne može da Vam bude dosadno.

Predrag Grujić

Peđa se timu priključio neposredno po osnivanju. Razvoj sajta podstiče kroz vesti i fotografisanje domaćeg auto i karting šampionata, jer kao nekadašnji vozač malog N-a ima najsvežije informacije.

Video