Najveći šmeker među trkačima -Pavle Komnenović

Subota je dan za odmor, ali kada se nešto radi iz ljubavi odmor može i da sačeka. Tog dana je trebalo da posetimo Pavla Paju Komnenovića, najvećeg šmekera među automobilistima. Dolazimo do čuvenog Opel Komnenović salona gde nas dočekuje Pavle – „Pa da čujem momci, kako vam ja mogu pomoći?“

Nakon razmenjenih par rečenica i shvatanja da imamo zajednički cilj – promociju auto moto sporta u našoj zemlji, spominjemo i da je Rossi pre samo nekoliko minuta zauzeo pol poziciju u Valensiji, na šta se Paja samo nasmejao i dodao – „Stvarno? Pa to je odlično. Pratim ja i moto trke. Čak su mi, moram priznati, zanimljivije za gledanje od auto trka. No deco, odakle ćemo mi početi?“

Paja Komnenović

Predložili smo da napravimo malo drugačiji intervju, u kome nam fokus neće biti na same rezultate. Mislili smo da krenemo od 1979. godine kada je Pavle sa svojim Fićom od prvog treninga do poslednje trke u sezoni sve veme bio prvi, smatrali smo to njegovom najuspešnijom sezonom, ali se Paja nije složio sa nama – „Revija Auto Magazin me je 1981. godine proglasila najboljim vozačem SFRJ, ujedno sam, kasnije će se ispostaviti i jedini vozač iz Srbije koji je poneo to priznanje koje je usledilo nakon što sam uzeo dve titule, jednu u brdskom i jednu u kružnom šampionatu sa Zastavom 101. Tada sam prema izboru novinara bio apsolutno najbolji automobilista. Od 100 novinara iz cele Jugoslavije, njih 85 je glasalo za mene. Tih godina sam vodio žestoku borbu sa Milunom Vesnićem, koga sam u oba šampionata pobedio za po jedan bod.“

Paja Komnenović 1

„Pretposlednja trka sezone vožena je u Slavonskoj Požegi. Ja sam trebao da budem prvi, a Vesnić treći, da bismo na poslednjoj trci sezone u Kraljevu u direktnom duelu odlučili ko će biti šampion. Priznajem da me je na toj trci poslužila sreća. Pobedio sam, drugi je kroz cilj prošao Aleksandar Šikloši, a Milun je bio treći. Da je Milun bio drugi u Požegi, on bi bio šampion. Došla je trka na Beranovcu, u direktnom duelu sam pobedio Vesnića i postao Šampion Jugoslavije u kružnim trkama.“ priča kroz osmeh Komnenović, i nastavlja – „U brdskom šampionatu poslednji brzinac vožen je na stazi Lokva, tu sam iz dve vožnje bio brži čak dve sekunde. Bio sam brži čak i od Dagmara Šustera koji je tada vozio Fiat Ritma sa 120 konja, a ja sam vozio keca od 80. U čemu je bila caka? Pošto sam ranije vozio reli, razvio sam tu tehniku da auto vozim sa levom nogom na kočnici. Prilikom prilaska krivini desnom nogom sam davao gas, dok sam levom pritiskao kočnicu i time blokirao zadnje točkove i u krivinu ulazio na klackalicu. Na taj način sam „ukrao“ veoma bitne sekunde.“

„To je titularno bila moja najuspešnija sezona. Posle 40 godina trkanja i 20 godina provedenih u ST kolima, trkanje u kecu mi deluje smešno, ali to su moji počeci na koje sam ponosan. U moje vreme nije bilo kartinga. Prve trkačke korake sam napravio u Fići gde je na startu bilo po 40 vozača. Fića je bio moj karting. Prvu titulu sam uzeo 1973. godine u reliju, a moram da vam ispričam i kako. Ja sam imao svog starog fiću s kojim sam bio dosta brz, ali sam imao mnogo problema. Često se dešavalo da trku ne završim zbog pucanja raznih delova. Jednostavno, nije bilo para. Reliji su tada bili dugački, ne kao ovo sada. Pobedio sam sa mojim Fićom na dve trke i tada od Modriče dobijam potpuno novog Fiću i pobedim na zadnjoj trci.“ priseća se Paja. „Prvi pehar sam uzeo na Lovćenu, ali verujte pehari nisu ono najbitnije. Ja sam trke vozio zato što to volim, ne zbog pehara. Pehari dođu sami. Celog života sam težio ka višim ciljevima. Nikada mi pehari nisu bili najbitniji, voleo sam da menjam klase, da napredujem. “

Dalje nam Paja pričao o svojim nastupima u drugim klasama – „Oprobao sam se i u Formuli Super V, gde sam se zadržao tri godine(1977, 1978 i 1979. godine). Tu nikada nisam osvojio šampionat, bio sam vicešampion, imao sam i pobeda, ali titulu nikada nisam osvojio. Vožnja jednoseda je nešto posebno. Nešto sasvim drugačije u odnosu na vožnju klasičnih automobila.“

Zatim je usledio kratak kurs aerodinamike. Pavle se potrudio da nam do detalja objasni kako funkcionišu bolidi koji rade po principu „obrnutog avionskog krila“ i još jednom je dokazao da je veliki poznavalac trka i tehnologija koje se koriste.

„No da se vratimo na temu današnjeg razgovora.“ – jasan je Komnenović. „Rafinerija Modriča mi je 1991. godine kupila potpuno novi BMW, koji je tada plaćen 250.000 maraka. Tih godina sam mnogo pobeđivao. 1994. godine sam, u vreme sankcija, čak bio i šampion Češke. Prvi put kada sam tamo pobedio, na stazi u Brnu, dočekalo me je neprijatno iznenađenje – nije svirana himna. Sa tim BMW-om sam bio dominantan u tadašnjem domaćem šampionatu. “

Paja Komenović 2

Pavle se udubio u priču, zamišljen, kao da je u tim godinama, nastavlja da priča, a nama ne pada na pamet da ga prekinemo.

„Celog života sam imao ambicije da vozim internacionalne trke. Sa Mikom Đelmašom sam odlazio na trke izdržljivosti. Vozil smo trku „Šest sati Valelunge“ gde smo bili prvi u klasi do 2500 kubika, zatim „Dva sata Misana“. No prva ozbiljna prilika pružila mi se 1995. godine u BPR šampionatu gde sam za Jolly club vozio Ferari F40 koji je imao 600 konja. Mi smo s tim Ferarijem u svim trkama bili najbrži, ali ni jednu trku nismo završili jer se taj auto kvario.“

„Kada sam batalio te trke, na poziv Andreja Kulundžića odlazim da se oprobam u Porsche Super Cupu, gde nisam vozio sve trke. Vozio sam sedam trka, od kojih sam šest završio. Sezonu sam završio na, za mene, odličnom desetom mestu. Tada sam se susretao sa problemom koji primećujem da i Borković ima – nepoznavanje staza.“ – priseća se Paja svake trke. „Sećam se Nirburgringa, gde nisam znao kuda ću. Imali smo pravo na dva kvalifikaciona treninga pred trku. Na prvom treningu sam uglavnom pratio najbolje vozače u klasi pokušavajući da uhvatim njihov tempo i uočim stil vožnje koji praktikuju. Na drugim kvalifikacijama sam uvek postizao bolja vremena, dok sam na trkama bio najbrži. Ko zna, da sam se zadržao još jednu sezonu možda bih bio i bolji.“

Paja Komnenović 3-1

Osim vaše sportske karijere, malo je poznato da ste vi glumili i u nekoliko filmova. Voleli bismo i o tome da čujemo par reči.

„Moja prva filmska uloga bila je na filmu „Nacionalna klasa“ 1978. godine u kome sam bio dubler Draganu Nikoliću. Malo je poznato da je oprema u filmu bila uglavnom moja, jer sam tada vozio Formulu Super Fau i imao sam kombinezone, rukavice i kacige kakve nisu bile korišćene u našem šampionatu“ – priseća se Pavle, koji se iznenadio kada smo ga podsetili da je on u tom filmu zapravo tumačio i ulogu Flojdovog najvećeg konkurenta, gde mu je zadatak bio da izleti sa staze, a da ne ošteti Fiću – „Bravo. Kako ti to znaš? Tu je bio jedan naš drug Bojan Petraš koji je imao jednu picansku Fiću. Tog fiću je vozio Flojdov najveći konkurent, koji je izleteo kod one babe, među kokoške. Otkiću vam da sam učestvovao i u kreiranju te staze koja je korišćena u filmu.“

Paja Komenović nacionalna klasa

„Drugi put sam upao u film kada su snimali „Davitelj protiv davitelja“, u početku filma se Beograd predstavlja kao velegrad, a jedna od uvodnih scena je bila scena gde Fantom vozi Poršea na slaviji. Ekipa filma je pronašla Poršea koji im odgovara za scenu. Pregovarali su sa vlasnikom, koji je pristao da da Poršea pod uslovom da auto vozim ja, jer je jedino u mene imao poverenja iako se tada nismo poznavali. Preuzeo sam Poršea kog smo zbog potreba filma prefarabli u belu boju polikorolom kako se originalna farba ne bi oštetila. Otišli smo na Slaviju oko 10 uveče, tražio sam da se Slavija polije kako bih ga lakše okretao. Scena je bila takva da sam dolazio odozgo, od Karađorđevog parka, ulazio u kružni tok, prilazio nekadašnjem bioskopu Slavija, gde sam Poršea okretao oko svoje ose i ulazio u Tolbuhinovu ulicu. Snimili smo scenu sigurno 20 puta, a onda je Šijan primetio da scena ne valja – Porše ima beogradske tablice. Filmadžije su se odmah snašle, poveli su jednog policajca sa sobom i sa jednog automobila ispred hotela Slavija skinuli Nemačke tablice, koje su montirali na Poršea, da bismo scenu snimili još dvadeset puta.“

Paja Komenović davitelj

„Treći film koji sam snimao bio je „Tajna manastirske rakije“. Policijska marica je trebala da dođe do ulaza u Sava Centar, okrene se oko svoje ose i da iz ne izlete burići. Filmadžije su to pokušale da izvedu, ali kako IMV ima ručnu kočnicu na prednjim točkovima, njihovi kaskaderi nisu uspeli da ga okrenu i onda su mene zvali oko jedan ujutru i upitali – „Imamo problem, imamo kombi IMV koji trebamo da okrenemo, ali ne možemo. Jel možeš ti?“ odgovorio sam da mogu. Snimanja filmova sam do tada radio volonterski, ali sam ovog puta tražio 300 maraka, koje sam nakon nekog kraćeg cenkanja i zaradio. Oko dva sata ujutru sam stigao do Sava Centra, tražio sam da pospu pesak po putu i krenuo sa probnim vožnjama. Znao sam da plan oko izbacivanja bureta prilikom okretanja neće uspeti, ali nisam hteo da zalazim u njihov plan. Okrenuo sam kombi uspešno, nekoliko puta i sve to na onu foru na koju sam osvojio brdski šampionat 1981, godine – leva noga na kočnici dok je auto u punom gasu. “

Posle nekoliko sati provedenih u Pajinom društvu, sve nam je teže bilo da krenemo kući. Priče su se nizale, a mišljenja poklapala. Na kraju, dotakli smo se i lošeg stanja u domaćem šampionatu. Ovaj tekst završili bismo jednom iz niza Pajinih sjajnih izjava – „Kako fudbala nema bez stadiona, košarke bez Pionira, vaterpola bez bazena, tako ni ozbiljnijih trka neće biti dok se ne napravi prava staza. Ta staza nam nije potrebna samo zbog trka, ta staza je potrebna i za obuku mladih vozača, kojima je vozačka kultura veoma loša.“

Paja Komenenović 3