[INTERVJU] Kako je Cal Crutchlow rastao kroz MotoGP

Tridesetjednogodišnjem Calu Crutchlowu, trebalo je sedam sezona edukacije, kalemljenja, okolnosti i pregovora oko raznoraznih MotoGP elemenata da bi konačno ‘sprao’ Britancima Barry Sheeneovo ime. LCR Honda vozač, došao je do Grand Prix pobede u Češkoj i Australiji prošlog leta i time okončao skoro 40 godina iščekivanja britanskih fanova da čuju svoju himnu, još od kad je zbog istorijske #7 ista svirala na samom vrhu 500cc podijuma.

Iskren do krajnjih granica, nikada se nije lišio duhovitih i uobraženih komentara; Crutchlow je britanski najglasniji i najžešći moto vozač… Nebitno da li je na svojoj HRC zveri ili ne.

Nije preterano zaključiti da je 2016. godina bila istaknuta za bivšeg svetskog Supersport šampiona. Crutchlow i njegova žena Lucy dobili su ćerkicu tokom boravka na Isle of Man, a ostvareni su i profesionalni ciljevi nakon stravičnog starta sezone i bujice padova, koji su značili samo pet bodova nakon čak pet rundi. MotoGP sezona 2016 je protekla sa promenama u vidu novih Michelin guma i elektronike, kao i RCV motor koji je kovitlao neke zastrašujuće situacije za Cala, u njegovom drugom mandatu sa Lucio Cecchinellom tim.

“Početak je stvarno bio težak: nove gume i kontrolni softver, nov motor… bilo je teško sastaviti se sa svim tim,” rekao nam je Italijan Cecchinello. “Calov stil vožnje se nije najbolje uklopio sa prvom generacijom Michelin guma. Prednja guma je bila veoma osetljiva, tako da nije mogao baš najjače da koči i da bude agresivan, jer ne bi trpela ni najmanju grešku; zato smo imali toliko padova. Na sreću, nije se povređivao. Na kraju smo imali jako važne promene, kada je Michelin dostavio novi materijal, što je dozvolilo Calu da počne da rastura i napravi taj korak napred.  Dobili smo neke ispravke motora od HRC-a i onda smo imali tu šansu da napravimo pravi test u Brnu, koji je Calu malo više odgovarao. Zajedno smo radili na svemu tome i uznapredovali sa tim novim softverom, a iznenada se desio preokret kad smo osvojili podijum u Nemačkoj, pobedu u Brnu, podijum u Silverstonu i pobedu u Australiji, a konstantno smo bili prilično konkurentni.”

Slava i suze za emotivnog Cecchinella, došle su sredinom leta, ali tek nakon trenutaka punih frustracija i briga, a Crutchlow se čak našalio sa novinarima u nekom trenutku da je rezervni budžet ‘satellite’ tima bio pravi pogodak. “Imao sam puno teških trenutaka, ali sam se uvek trudio da verujem i držim tim na okupu,” rekao nam je bivši trkač. To je uključivalo i njegovu najvredniju imovinu i pažljivo kontrolisanje Crutchlowe nemilosrdne idlučnosti. Cecchinello se nasmejao na pitanje o odnosima sa svojim vozačem. “Njegov karakter je definitivno pomalo ‘poseban’, ali je on neko ko je direktan i do sada nismo imali nijednu diskusiju, prepirku ili razočaranje,” trvdio je. “Prilično dobro se razumemo. On nije dete, odrastao je čovek, zero i razume svoj posao. Ja sam video Cala kao brzog, opasnog momka, sa  teškom ličnosti, ali sa puno borbenog duha… Uvek sam imao baš dobar utisak.”

Uspeh vuče i drugi prtljag. Crutchlow sada mnogo više zahteva. Kada smo se prvi put sreli prvog dana finala Grand Prix sezone u Valensiji, mediji su ga iziritirali pitanjima o slomljenom stopalu (kao posledica izletanja sa staze dve nedelje pre toga u Maleziji) kao i trljanje brade i zbunjujući start na treningu na Ricardo Tormo stazi. Srećom, najuspešniji britanski MotoGP predstavnik ovog doba, bio je u puno boljoj formi sledećeg popodneva.

Da li je ova godina bila zapanjujuća za tebe? Iz oba razloga – postao si otac, a onda i taj nedvosmisleni preokret na profesionalnom nivou?

Hmmm, ne baš. Na početku godine, iskreno sam verovao da sam bolje vozio nego na samom kraju. Ništa nije išlo kako sam hteo. Pao sam sa motora na trci u Kataru, inače bih bio peti ili šesti. U Argentini sam pao zbog mokre podloge, bio bih šesti verovatno. U Austinu sam pao jer sam bio previše agresivan. U Jerezu nisam imao pogodne gume. Realno, nisam ni imao bodova. Mislim da je bilo četiri poena? Čak se ni ne sećam koliko sam imao. Imao sam dobar ritam tada i iz nekog razloga, to sve se nije pretvaralo u dobre rezultate. Samo moj tim i Honda su znali za situaciju. Svi ostali su govorili ‘bla, bla, bla, povući ćeš se do kraja godine, završio si…’

2016/05/06 - mgp - round05 - Le Mans -
2016/05/06 – mgp – round05 – Le Mans –

Da li si zaista dobijao te vibracije?

Svi su to govorili. Kao i sa Lorenzom. I on je takođe ‘bio gotov’ sredinom godine, a pogledajte ga u Valensiji. To je deo sporta kad treba da znate da zadobijete udarac i vratite se još snažniji. Jedina trka ove godine na kojoj osećam da sam bio očajan je Mugello [Italija]. Vozio sam se okolo, jer je Lucio došao pre toga i rekao mi ‘moraš da završiš’. Plus sam u Mugellu vozio 320 kočione diskove, na 350kmph kada je trebalo da vozim 340, ali mi je rečeno da sam pao zbog prednje kočnice… Što nije bilo istina.

Zašto se onda desio pad?

Preterali smo sa forsiranjem Honde, jer nismo imali druge mogućnosti. U Sachsenringu, Brnu, Silverstonu i Australiji, šta su tada kritičari komentarisali? Imao sam sjajnu drugu polovinu godine, ali iskreno verujem da je i prva mogla da bude ista, samo da su okolnosti bile drugačije, naklonjene ka mojoj strani.

Kako se nosiš sa nevoljama? Da li nastaviš i kažeš ‘Dokazaću da niste u pravu’ ili samo ignorišeš? Ili želiš da udariš glavom o zid?

Šta možeš da uradiš? Čak i u periodu loših rezultata, bio sam na spisku fabričkih vozača, jer je HRC znala koliki potencijal na motoru imam. Niko drugi – izuzev Marca [Marqueza] i Danija – nema takav potencijal na motoru. Oni žele da se promovišu tako što će imati mlađe vozače kao što je [Enea] Bastianini, ali stavite ih na motor i videćete. Nije isto kao skočiti na  Yamahu i mislim da će [MotoGP novajlije u 2017., Johann] Zarco i [Jonas] Folger to odraditi dobro. Voleo bih da Pol [Espargaro] i Bradley [Smith] sednu na ovaj motor i vidim gde će završiti, jer znam vrlo dobro kakav paket imaju sa Tech3… Vozio sam. Dani je dobar jer je u Hondi toliko godina i razume sve. Marc je pravi ludak; on i ne razume toliko, on je samo brz. Ne mislim da postoji iko u Hondi ko može bolje da odradi posao.

,

Da li je bilo čudno ići iz krajnosti u krajnost – prvo ti kažu da samo završiš trku, a onda dolaziš do trenutka kada pobeđuješ i obaraš rekorde?

Zavisi o kome pričate, jer ako mislite na medije, onda mislim da je prilično dobro imati ih na mojoj strain, umesto da budu protiv mene. Mislim da oni malo više razumeju situaciju oko trka, dok su navijači potpuno drugačiji. To je kao fudbal; podržavaju te dok pobeđuješ, ali ako počneš da gubiš, baš ih briga za tebe. Ne govorim o svima, ima sjajnih fanova, koji će uvek biti lojalni, bez obzira na to koliko padova i loših rezultata imao: uvek će biti tvoj fan. Ali, onda imate i ljude koji će reći ‘on je neupotrebljiv, završio je karijeru, bla, bla’, a onda pobediš pa žele selfi sa tobom i zagrljaj. Moraš da budeš u mogućnosti da prihvatiš sve to. Kao kad je Marc pao u Australiji i kad su mu ‘fanovi’ aplaudirali zbog toga. Mislite da je prošao pored njih, da mu ne bi tražili da se fotka sa njima? Znate me, a ljudi će me ili voleti ili ne, svakako ću uvek govoriti istinu u lice… I to je istina. Ukoliko ne dolazi od mog najužeg kruga ljudi – moje žene, Christian, Boba, mog starog menadžera, mojih prijatelja kao što je Jake, takođe od mog tima – kada kažu da nešto ne radim dobro, ili da uznemiravam ljude, na kraju dana, šta drugi kažu, uopšte ne utiče na moj život.”

Nesvesno naglašavajući to, Crutchlow se na kratko nasmejao, javio se i potpisao fotku za fana, pre nego što je opet nastavio razgovor sa nama. Povremeno je razgovor sa njim delovao pomalo abrazivno, ali u nekim trenucima, videla se ta njegova prava zahvalnost prema tim ljudima koji su želeli makar sekund njegove pažnje. Crutchlow može da bude ‘mašina za citate’ i često toga nije ni svestan; to je dimenzija njegovog profesionalnog postojanja koji se poklapa sa njegovim dužnostima prema fanovima i sponzorima, kao i što ga definišu njegova dela na motoru i sportskom polju. On može da naljuti i isprovocira, isto koliko može i da izazove poštovanje… Ali je zadivljujuće otvoren tokom svojih javnih govora.

2016/09/04 - mgp - round12 - Silverstone -
2016/09/04 – mgp – round12 – Silverstone –

Da li je pošteno reći da je ova godina bila pomalo prodorna za tebe i da si stigao do onoga oko čega si se mukotrpno trudio od trenutka kad si ušao u MotoGP?

Osvojio sam trku – dve – što je više od nekih drugih fabričkih vozača ove godine. Imao sam cilj ove sezone, a uvek se držim svojih ciljeva i to blizu grudi, jer su lični. Svakako, svako želi da osvoji šampionat, ali realno je to teško. Ja želim da svake godine osvojim trku, ali sam sebi rekao ‘ove godine zaista želim da ugrabim jednu’, a imao sam to zadovoljstvo da osvojim jednu po vlažnom i drugu po suvom vremenu. Ne mislim da sam bolji ove sezone nego bilo koje druge. Čak i te godine u Ducatiju [2014.] sjajno sam vozio… Prosto, nisam vozio dobar motor. Trebalo je da pobedim kad sam bio u Tech3, ali sam morao još malo da čekam.

Ta grupa koju si ranije spomenuo, kao i život i vožnju kroz Isle of Man, deo su malog kruga koji imaš oko sebe. Pobeda u MotoGP-u vodi te malo izvan tog kruga. Da li si znao za taj širi uticaj?

Uvek radim istu stvar. U toj mojoj uskoj grupi ljudi, kao i Mark [Cavendish, Pro biciklista]. On se puno više razume u trke nego što ljudi misle i uvek me zove na kraju vikenda, posle trke i postavlja pitanja… verovatno zato što hoće da se trka u MotoGP-u! Imamo isti mentalni sklop.  Imamo prilično zauzet raspored, ali uvek vozim sa njim kad god mogu, a što je dosta tokom godine. Imam još jednog prijatelja – Andyja – sa kojim vozim bajs puno. Rekao sam mu pre nego što sam otišao na MotoGP [Japan, Australian, Malaysia] da želim podijum u Japanu – što je i trebalo da se desi da nisam ispao sa staze svojom greškom – kao i pobedu u Australiji. To sam i uradio. Imao sam u glavi da ću pobediti tamo, a već sam osvojio Brno. Prvu poruku koju sam dobio, bila je od njega: ‘već si to rekao’. Nekada prosto moraš imati taj mentalitet. Onda naravno kažeš ‘zašto ne misliti tako o svakoj trci?’, ali to ne funkcioniše baš tako. Ne mislim da se bilo šta promenilo za mene. Svake godine isto treniram. Jedino što se desilo je to što se Willow rodila i to me je verovatno malo smirilo. Ne na motoru, ni u životu uopšte, ali mogu da kažem da sam manje napet. Nemojte me shvatiti pogrešno: Sada imam više sede kose! Postoji još jedna osoba u životu za koju moram da se borim. Moraš da brines o nekom, ja na nemam baš pojma kako!

,

Videvši to malo biće, moralo je biti potvrda prave realnosti nakon povratka sa Grand Prix-a…

Verijem da većina momaka ovde nema dete, najviše jer ne mogu da zadrže devojku, jer veruju da ozbiljna veza utiče na njihov život. Iskreno, to je i moj osećaj, i ja sam bio takav. Bio sam sa Lucy i bio sam sebičan, ali ona je bila istrajna u tome da izdrži. Mislim da ti momci takođe veruju da bi dete dosta uticalo na njihove karijere. Ono što ne razumem je to što neki od njih imaju po 50-60 milliona u banci… Zašto onda tolika briga oko osvajanja pobede opet? Nije to ništa protiv jednog ili drugog, jer mnogi imaju bogatstvo u bankama. Dovoljno je da sednu, skrase se, imaju dete i rade nešto drugo. Vozači motora su sebični, uključujući i mene. Ali, sad mogu da vam kažem da pravim dobre rezultate i nakon što se Willow rodila.

Šta je onda sa očinstvom? Verujem da želiš da tvoja deca budu ponosna na tebe…

Da… Srećan sam što imam Luce pored mene tolike godine. Znate me; uvek stojim čvrsto na nogama. Ja ne vozim Ferrari – iako bih mogao – a imati dete, nekako te još više smiri i skrasi. Pobedio sam u Australiji, a u poslednjem krugu sam iskreno pomislio ‘džabe sve, kad one nisu tu’, jer su u tom trenutku putovale za Maleziju da bi me tamo videle. Pobedio sam… Ali sam bio razočaran jer one nisu bile tu. Menja vam se način razmišljanja. Da smo u tom trenutku bili u pitanju samo Luce i ja, bio bih mnogo više ushićen. Ovako, prva stvar koju sam pomislio je, da li su dobro i sigurno sletele. Pobeda je ipak bila pobeda i u trenutku kad sam saznao da su njih dve ok, onda sam se opustio i počeo malo više da uživam – a i otišao sam prao na aerodrome da uhvatim avion za Maleziju. Stvari i prioriteti u tvom životu se menjaju. Osvajanje pobede u Brnu… Mislim da se to desilo pre tri godine, potpuno bih se drugačije osećao nego sad. Osećaj pobede nije mogao da se poredi sa osećajem kad se Willow rodila.  Luce i ja komstantno podsećamo jedno drugo koliko se volimo, jerk ad neko još uđe u vaš život, uzima puno vase ljubavi… Mi prosto znamo koliko smo srećni.

crutchlow_motogp_2016_portrait_milagro_16

Gledajući Marka na OI tokom leta, verovatno si imao istu količinu emocija i uzbuđenja kao i mnogi drugi u UK. Možeš li da zamisliš iste reakcije na tvoja dostignuća u Brnu ili Phillip Islandu?

Moj prvi osećaj dok sam gledao OI je bio razočaranje, jer sam znao da se i Mark isto oseća. Otišao je tamo po zlato, a vratio se sa srebrom. Bio je mnogo bolji vozač, samo je napravio tu grešku. Sa ponosom sam gledao svog prijatelja kako se takmiči, ali da li mislim da bi se ljudi isto osećali po pitanju mene? Ne baš… Jedinu senzaciju koju dobiješ tad je da kad si na velikom ekranu, vidiš sebe i pomisliš ‘nemoj da napraviš neku grešku, na TV-u si!’ Mark i ja smo konkurencija jedno drugom i vrlo dobro znam koliko ulaže sebe na takvim događajima. Trkajući se po putevima tokom cele godine i onda zameniti sve stazom? To je kao da ja vozim motocross tokom cele godine i onda odjednom odem na MotoGP trku. Ili da on vozi mountain bike ili bilo koju potpuno drugačiju disciplinu. To vreme koje on provede odvojen od svoje porodice da bi trenirao na stazi u Mančesteru, nije nimalo lako. Trebalo bi da osvoji svetski šampionat zatvorenih očiju.

Na kraju, da li si svestan da si potvrdio svoju zaovstavštinu u ovom sportu, kao i da si ostavio traga? Bez obzira na to šta će se dalje dešavati, ostavio si svoj otisak…

Da… Ali nije da me je baš briga za sve to. Nisam tamo da bih brinuo o nekim ciframa i rekao ‘Osvojio sam taj i taj broj trka, bodova ili podijuma…’ Nikad ne gdelam te statistike. Samo dam sve od sebe tog dana i to je to. Na kraju dana se osećam da sam ostvario svoj trenutni najbolji rezultat, kao i da je moj tim dao sve od sebe i to je ono što me čini srećnim. Ako je to osmo mesto, neka bude. Ali, ako osećam ja ili tim, da smo mogli da budemo iole bolji, onda budem malo razočaran. Ne marim mnogo za statistiku na kraju sezone. Na kraju dana, nisam Barry Sheene i nisam ni blizu njegovog ugleda i sličnih stvari; Osvojio sam dve MotoGP trke! Ono što pokušavam da kažem je da se sve vrti oko ‘Britanske Borbe’ sve vreme, a ako mene pitate, nema tu nikakve borbe. Nemamo čak ni sličnu brzinu, a ako bi onu [ostali britanski MotoGP vozači] seli na moj motor, videli biste. Ali, moram reći da bih bio veoma ljut da isam bio prvi koji je osvojio pobedu, jer verujem da sam mnogo više zaslužio. Nikad nisam osvojio podijum pukom srećom i nikad mi ništa nije dato ili poklonjeno. Ne želim ništa da oduzimam tim momcima, jer zaista uživam u deljenju staze sa njima, a sa Bradleyem sam dobar prijatelj. Nisu to samo priče. U pitanju je osećaj da zaista zaslužuješ nešto. Ja to osećam i mogu ovog trenutka da napustim sve i budem zadovoljan svojom karijerom. Hoću li? Ne znam. Ukoliko se probudim za dve nedelje i odlučim da to više nije ono što želim, onda se više time neću ni baviti.

_g011051

Sa tim rečima se Crutchlow oprostio od nas i prebacio na druge novinare koji su ga strpljivo čekali. U 2016. postao je siguran da je njegova donekle jedinstvena perspektiva – definitivno u MotoGP-u –  postala malo više neophodna.