Fanđo, priča o velikom maestru

“Težite ka tome da budete najbolji, ali nikada nemojte pomisliti da to već jeste!“… Tako je govorio Huan Manuel Fanđo, legenda među vozačima Formule 1, oličenje TAG Heuer slogana #DontCrackUnderPresssure.

Kada današnjim klincima kažete da neko „Vozi k’o Fanđo“, gledaju vas belo i ne kapiraju ništa. Nemaju pojma da je Fanđo suvereno vladao scenom Formule 1 i da je postao legenda automobilskog sporta zahvaljujući osvajanju Svetskog šampionata čak pet puta. Imao je superiorne veštine, smelost i smatraju ga jednim od najboljih vozača svih vremena.

Danas Formula 1 ima osamnaestogodišnje vozače. Ono što je kuriozitet ove priče je to, da je Fanđo u Formuli 1 startovao tek sa 37 godina. Možda ne deluje kao senzacija, ali verujte da jeste, jer su se vozači Formule 1 u to vreme smatrali prestarim, već sa 30 godina.

Rekordi rođenog Argentinca, iako je poreklom bio Italijan, u procentima su toliko veliki da mnogi smatraju da oni nikada neće biti prevaziđeni. Argentinac se takmičio ukupno u 51 Grand Prix Formule 1, od kojih je osvojio 24, imao je ukupno 28 pol pozicija i 23 najbržih krugova. U sedam punih sezona Formule 1 osvojio je 5 šampionata.

Naravno, danas ne deluje tako i teško je u poverovati u to, ali mnogi stručnjaci iz sveta auto moto sporta kažu da takvu genijalnost nikada nisu videli.

Da li znate da je polomio sve svoje zube nakon hiljade milja vožnje pređenih po blatnjavim putevima Južne Amerike?

1948. godine njegov automobil se skotrljao niz litice Perua, zbog neprilagođene brzine. Bio je u automobilu sa najboljim prijateljem, Danijelom Uritijem, koji je pri padu ispao iz automobila. Kada ga je Fanđo pronašao, Danijel je umirao. Imao je već 37 godina i smrt najboljeg prijatelja naterala ga je da pomisli da treba da odustane. Međutim, srećom po svet i istoriju, oporavio se od gubitka i vratio se na „kolosek“.

Tada je otpočela legenda.

Bio je prosečne visine, proćelav zvali su ga još i „krivonogi“, jer je igrao fudbal tokom školskih dana.

Međutim, sportska karijera donela mu je nadimak El Maestro (učitelj, majstor, veliki).

Uspeh u Formuli 1 došao je relativno kasno – bio je već u 40-tim godinama života, pre nego što je osvojio svoj prvi šampionat u Formuli 1 1951. godine. Mada je prethodne godine izgubio od timskog vozača Alfa Romea, Đuzepea Farine, sa malom razlikom, postojale su sve naznake da je Fanđo na jednom drugom nivou od svih ostalih vozača!

Kažu da su karakteristike velikih vozača, sposobnost da se skoncentrišu na više stvari odjednom, ono što bi danas praktično nazvali multi taskingom. Veština da se fokusiraju i na stvari izvan vožnje.

Stirling Mos, koji je takođe bio vozač Formule 1 i stekao titulu Sir, za Fanđa je rekao:

“On nije bio tehničar. Bio je veliki umetnik vožnje.“

Fanđo je tokom karijere vozio za četiri različita tima – Alfa Romeo, Ferrari, Mercedes-Benz i Maserati.

Neverovatno brz, pametan i politički mudar, Fanđo je voleo da se osigura da je uvek u “pravim” kolima.

Bio je oličenje elegancije, miran i jednostavan, vođen uvek filozofijom da pobedi sa što manjim gasom, ako je moguće. Iz sveta automobilizma nikada niko nije rekao ni jednu lošu reč za njega.

„Ono što ga je činilo zaista velikim,“ rekao je Stirling Mos, „bila je njegova koncentracija i balans koji je postizao. Iznad svega bio je džentlmen i divan čovek.“

Zato je ono što je najimpresivnije i najšokantnije u vezi sa njim to što, da bi postigao rezultat, on nikada sebe nije morao da gura do krajnjih limita. Opušteno je pobeđivao. I nikada se nije slomio pod pritiskom poput TAG Heuer sata koji je nosio.

Ajrton Sena je jednom prilikom izjavio: ”Čak iako neko drugi ili ja izjednačimo rekorde sa Fanđom, to se ipak ne može izjednačiti sa njegovim postignućima.”

1957. godine Grand Prix Nemačke u Nürburgringu postao je deo folkora Formule 1 i ova trka se smatra onom koja je definisala istoriju ovog sporta. Fanđo je pobedio na ovoj trci koja se smatra jednom od najtežih testova za vozače ikada stvorenih. Staza je vodila kroz Ajfel planinski venac, bila je duga oko 22 km.

Bio je na pol poziciji sa svojim Maserati 250F i oko 3 sekunde brži od Ferrari vozača Majka Hotorna. Uspeo je da obezbedi vođstvo od pola minuta prednosti, planirajući da stane u pit, a onda da nastavi vožnju za još preostalih 10 krugova. Međutim zustavljanje u pitu bilo je katastrofa. Mehaničari su mu otklanjajući kvar na zadnjem levom točku, oduzeli skoro više od pola minuta. Bio je 48 sekundi iza Kolinsa, koji je u tom momentu bio drugi. Međutim, na iznenađenje svih, otpočinje istorijski momenat u njegovoj karijeri. Sa svojim Maseratijem, Fanđo je krenuo u napad. Tokom narednih 10 krugova oborio je čak 9 puta rekorde (7 rekorda u uzastopnim krugovima).

Naravno, osvojio je trku. Kasnije je izjavio: “Nikada nisam vozio tako brzo u životu i ne verujem da ću to ikada više moći!”

Zbog te trke, nakon toga, dva dana nije spavao od uzbuđenja, ponovo i ponovo proživljavajući sekvence vožnje.

Tom trkom, postao je po 5 put svetski šampion, a već 1958. učestvovao je u samo dve trke u sezoni. Kada je u Francuskoj završio na 4. mestu, Fanđo se penzionisao. Imao je 47. godina.

Nakon toga, vratio se u rodni grad Balcarce u Argentini i dugo godina bio predsednik Mercedes Benz kompanije za Argentinu. Preminuo je 1995.godine u 84. godini života.

U znak priznanja i sećanje na legendu TAG Heuer je 2003 godine izbacio limitiranu ediciju satova Juan Manuel Fangio Targa Florio od samo 1957 primeraka, kao simbolično sećanje na godinu kada je osvojio poslednji od svojih 5 šampionata Formule 1.

Jedna Senina izjava možda najbolje oslikava lik i delo ovog čoveka: ”Ono što je Fanđo uradio u svoje vreme je nešto što je egzemplar profesionalizma, hrabrosti njegovog stila kao čoveka i kao vozača. Svake godine imamo pobednika šampionata, ali ne i šampiona. Mislim da je Fanđo bio oličenje pravog svetskog šampiona!”