Alati i talenti: Franco Morbidelli priča o svemu

Franco Morbidelli sada ima malo više tereta na svojim ramenima.  Ovaj dvadesetdvogodišnjak je sve više tražen: jure ga fanovi, mediji, zainteresovane strane, kao i jaki konkurenti MotoGP i Moto2 klase, u kojoj je on trenutno u vođstvu. Uprkos skorašnjim uspesima, Franco je još uvek kul lik, a njegovo ponašanje je ostalo isto, čak i nakon osvajanja 8 podijuma u poslednjih 11 rundi 2016. godine; finale u Valensiji mu je osiguralo status ‘onoga na kojeg treba obratiti pažnju’, još tada kad smo poslednji put razgovarali.

Od početka kampanje 2017 – druga po redu za ovog Italijana u ekstremnom EG 0,0 Estrella Galicia sastavu – ‘Morbido’, kako ga zovu njegovi vršnjaci na VR46 Riders Akademji Valentina Rosija, prešaltao se sa ‘obećavajući’ na ‘odlučan’. Njegova prva Grand Prix pobeda, bila je neosporna, usled sjajnog nastupa u Kataru, nakon čega je dodao još tri trijumfa u prvih pet trka. Do danas i pre Motul TT Assen u Holandiji, koji je skoro pola puta do kraja kalendara, najlošiji rezulat mu je šesto mesto, a samo jednom nije završio trku, jer je pao i to nakon vođstva na Grand Prix-u u Španiji.

Vihor oko Morbidellija pravi svoj ritam. Priča o prelasku u MotoGP 2018. postaje sve glasnija od Katara, a on je morao da se nosi sa novim iskustvima kategorije koja je u fokusu: poslednja runda ka koracima ka premier klasi.

Sa blagim osmehom na licu i naoružan sjajnim engleskim, Franco je sedeo u svežem okruženju VDS gostoprimstva, pričao nam o svom životu i karijeri i o tome kako je sedeti na jednoj od najbržih MotoGP kometa.

Onda, dočaraj nam tu transformaciju od osvajanja podijuma, do osvajanja serijala?

Nije to tako velika razlika: više su u pitanju ta neka mala napredovanja. Mislim da je poslednji korak bio skok na novi motor, koji smo usavršili, zbog čega se osećam zaista sigurno i samouvereno. Takođe sam imao i jednu godinu punu iskustva sa timom, a to je bilo ključno za dobar start u šampionatu.

Pobeda u Kataru je bila sjajna… Ali, nastaviti tako i osvojiti još tri pobede, mora da donosi drugačiji ukus: igra se promenila…

Osećam se sjajno kad pobeđujem! [osmeh]. Osvojiti trku svetskog šampionata je prosto neverovatno… A osvojiti tri zaredom je nešto još bolje. Imati četiri pobede, to je već san. Živim san iz kojeg ne želim da se probudim.

Teret koji nosiš na leđima je prilično veliki…

Znam da takvi trenuci ne mogu da traju zauvek. Niko ne može zauvek da pobeđuje. Pa čak ni Valentino, Marquez, ni najbolji vozači na svetu. Znam da će doći teška vremena, ali isto tako znam da dobro i marljivo radim sa svojim timom i da ćemo biti spremni za takve teške trenutke. Imao sam takve momente prošle godine i pre dve godine, tako da otprilike znam šta treba da radim kad do toga dođe. Pobeđivao sam… Ali, nikad se na to nisam navikao i uvek ću biti spreman da se borim kad moram.

Ponovno uzdizanje nakon sitiacija kao što je pad u Jerezu, a zatim uspeh u Le Mansu moraju biti novo iskustvo…

Da, pobeda je bila super, ali taj pad u Jerezu mi je na čudan način dao više snage nego te pobede u prve tri runde. To mi je dalo više motivacije, jer sam želeo da se vratim u igru, što sam srećom uspeo već u sledećoj trci. Nisam bio baš siguran po pitanju baš Le Mansa – samo sam želeo da napravim dobar rezultat i jurim konačnu pobedu u budućnosti, ali srećom, dobro smo odradili testiranja tokom vikenda, tako da smo tokom trke bili zaista jaki.

Na neki način, da li je lakše kad padneš na trci dok si u vođstvu, ili je bolje kad si na desetom mestu, u vrlo lošoj trci pod frustracijom?

Hmm, ne. Pad je uvek loša solucija! Ne smeš da imaš nula poena tokom šampionata. Pad u Jerezu je bio toliko loš, da sam bio odlučan da se vratim. Ako bih bio četvrti ili deseti, rekao bih ‘OK, loša trka… ali bar imam neke poene’. Bio sam toliko ljut i uznemiren usled tog pada, da sam bio spreman da se opet trkam u ponedeljak u Jerezu! Toliko sam bio besan.

Možeš da meriš pobede kroz brojke: 25 poena, statistika u karijeri, rastuće vođstvo u šampionatu, pa čak i bonus koji ide uz to. Ali, kad si zavaljen u sofi kod kuće, da li emocije usled svih tih uspeha isplivaju?

U ovom trenutku ne toliko, jer sam previse fokusiran na ovaj šampionat i samo planiram unapred i pripremam se za sledeću trku ili testiranje. Nije baš lako razmišljati o prošlosti i biti zahvalan na tome što smo već učinili. Uradiću to – zasigurno – na kraju šampionata. Uživaću u ciframa, ali u ovom tenutku neću previše da se radujem i opuštam.

Ali, moraš biti u mogućnosti da se bar malo raduješ i uživaš u tim dobrim trenucima na neki način…

Naravno… Uživam u divno provedenom vremenu kod kuće sa svojom devojkom i prijateljima, a mislim da mi je i to pomoglo oko trka: imati dobar život mimo staze. To je samo veliki plus.

Da li ti se život promenio makar malo nakon tog uspeha?

Da, naravno. Više intervjua, više ljudi te prepoznaje na ulici. Ne postoji velika razlika, ali nije da se ne uočava. Imam i sreće da budem tako blizu Valentina, koji nije u mogućnosti da vodi normalan život. On ne može da šeta pored obale. Ako ja to učinim, samo nekoliko ljudi me zaustavi i pta za fotku ili autogram. Srećan sam što u tome mogu da uživam.

Kad već spominjemo Valeta i Akademiju, da li se ta dinamika malo promenila? Da li si postao veća ‘faca’ u grupi?

Ne da sam primetio. Trudim se da budem maksimalno fer i fin. Svakog dana se trudim da budem bolji profesionalac, a tako i svi ostali sa akademije. Ne primećujem nikakvu ljubomoru tu.

Ali, ipak mora biti nekog ‘reda’, ukoliko si lik koji odrađuje posao i postavlja dobre primere…

Dobro mi ide trenutno, da… Ali, kad sam u teretani i pomislim da mi ide dobro ili da sam u dobar vozač, treba samo da pogledam preko puta i ugledaću Valentina Rossija! On je momak sa osvojenih devet šampionata, a nije nimalo dignutog nosa. On hoda isto kao i mi i potpuno je jedna normalna osoba. Tako da stalno govorim sebi ‘Nisam ja još ništa postigao… Moram da radim na sebi i svom napretku’.

Stavio si skoro na društvene mreže fotku sebe kao mladog dečkića. Kad pogledaš unazad i vratiš vreme, da li to putovanje deluje dugo?

Moja mama mi je poslala tu fotku, tako da sam poželeo da je okačim na Instagram. Razmišljam koliko vreme tad nije toliko letelo. Bilo je to jedno veoma dugo putovanje. Ako pomislim na sve stvari koje sam uradio, i na sve trenutke tokom svoje karijere, već je u pitanju predugačak period, jer sam na motoru od kad znam za sebe. Ono što se ističe, zavisi od trenutka, kad sam bio klinac, sve je to bila samo igra. Motor je bio čista zabava. Sad je to postao posao… Ali, takođe je još uvek i zabava. Prolaziš kroz promene u zavisnosti od toga kako gledaš na motor.

Da li je to dete sanjalo o Grand Prix pobedama i boravku u paddocku?

Kad sam bio klinac, samo sam voleo velike motore! Vozio sam male motore i minimoto, ali sam uvek želeo velike motore i uvek sam gledao velike momke. Pomišljao sam ‘bilo bi super da jednog dana vozim veliki motor’. Nisam razmišljao o svetskom šampionatu, ili o osvajanju trka, niti bilo šta slično. Mislim da sam na toj fotki imao četiri godine i da sam u tom trenutku već vozio minibike dve godine.

Kada pričamo o MotoGP-u, novom ugovoru i novim mogućnostima, hoće li trkanje postati čak i više tvoj posao?

U ovom trenutku ne mislim da mi je život previše težak! Prilično sam iskren kad kažem da trenutno živim san i da uživam u trkama. To je jedino što mi je trenutno važno. Mlad sam i u mogućnosti da se fokusiram samo na motore. Znam da postoje drugi aspekti u životu i da je važno obazirati se i na njih. Moja ‘normalni’život ide dobro, bez mnogo problema. Imam divnu devojku, koja je kao anđeo prema meni. Osećam se sjajno kad odem kući. Osećam se sjajno i kad odem na trke, moj sportski život je takođe sjajan. Naravno da postoje neki stresni momenti, kao i prenaporni rasporedi, davanje pet intervjua u jednom danu, fotkanja, konstantna neka obilaženja… Ali ništa od toga nije neki veliki problem u životu!

Da li je ta činjenica da ti je sve super kod kuće nešto važno za tebe?  Neki ljudi mogu lagano da podele delove njihovih života..

Možda toga nisi ni svestan, ali je potpuna istina da kad uđeš u paddock, potpuno se prešaltaš i fokusiraš samo na trke. Ne mislim da u potpunosti možeš da se ‘isključiš’ i budeš samo vozač od petka do nedelje, a onda da opet budeš normalna osoba i da se susrećeš sa svakodnevnim problemima, ukoliko ih imaš.

Na kraju, da li je uživanje na motoru sada drugačije? Deluje da sad možeš da uradiš šta god želiš na tom motoru…

Nekad tako deluje, da mogu da vozim svojim umom, ne svojim telom i mišićima. To znači da smo u dobroj formi i da smo adaptirali novi motor onako kako odgovara mom načinu vožnje. Moja ekipa je zaista sjajno radila na svemu tome i u potpunosti su razumeli šta mi je potrebno da imam od motora. Prošle godine smo se malo više mučili i morao sam malo više da se prilagođavam motoru. Ove godine je sasvim suprotno i motor prati moje ‘ideje’. Nekad se takođe malo namučim, a u tim trenucima može da se vidi da li sam zaista dobar vozač ili ne, da li i u tim trenucima mogu da održim svoj nivo i ritam.